Победник

ВАЊА УДОВИЧИЋ, ВАТЕРПОЛИСТА И ШАМПИОН ЗАУВЕК, ТРЕНУТНО МИНИСТАР ОМЛАДИНЕ И СПОРТА У ВЛАДИ СРБИЈЕ
Најбољи никад не одустају
Живимо у тешком времену, са урушеним системом вредности. Банална и приглупа голотиња проглашава се атракцијом, а четврто место на свету неуспехом. Срозани су критеријуми, образовање, морал, укус. Демографски смо све старија нација, деца су нам препуштена сама себи, све су више гојазна, проценат деформитета међу њима више је него забрињавајући. Опоравак мора почети од темеља, од породице. Држава има своје важне задатке. Много се може научити из спорта. Он не прашта слабости које се понављају, него показује како да их савладаш

Пише: Дејан Булајић
Фото: Архива саговорника, Драган Боснић

Када је одлазио из ватерпола, многи су тврдили да је прерано, пре свега због репрезентације којој је много значио. Мало ко је, осим њега самога, слутио да ће растанак ипак бити безболан. Данас, као министар, али и као навијач, има довољно разлога да се диви делу чији је темељ и он сам постављао.
– У разговору са пријатељима истицао сам да ће наша репрезентација бити боља него када сам ја играо за њу. Мислили су да се шалим, али, као неко ко је годинама живео са тим момцима, био сам дубоко уверен у то. Када сам одлазио, пожелео сам им да буду бољи него што и сами сматрају да јесу. То су остварили, а ја сам наишао на приличан проблем. Не могу да останем миран када посматрам њихове утакмице. Тада једноставно нисам министар него навијач, страственији од било ког другог у Србији. Нормално је то у прилагођавању новим животним условима, јер се не може преко ноћи постати равнодушан према ономе што је толико дуго било основа твог живота. Иначе, убеђен сам да ће они тек сада направити серију добрих резултата и да су сами себи потврдили колико заиста могу. Сазрели су и постали свесни тога, а шампионат у Казању је само почетак њихове доминације.
Феномен српског ватерпола?
– Ми немамо лигу квалитетну колико у неким другим земљама, али веома је важно да је уједначена и да се не зна унапред ко ће бити шампион. То је добро за младе играче, међу којима се стално регрутују нови врхунски асови. Темељ свега је систем који је настао пре више од двадесет година, а  пресудно су му допринели тренери који су, и у репрезентацији и у клубовима, уносили извесне новине, чиме су га оплеменили и учинили дораслим савременим трендовима. Систем је у спорту од суштинске важности. Није то имагинарна јединица, него начин на који већ годинама стварате шампионе и сјајне људе. У времену пуном свакодневних скандала, ватерполисти у томе не учествују. То су остварени, високообразовани људи, углавном са сређеним животним причама. Тај стандард су својевремено установили Сандић, Перишић и они који су следили за њима. Када вам неко као изазов постави чињеницу да је завршио један или два факултета, био најбољи играч на свету, освајао медаље и постављао рекорде, онда не можете испод тога, ако хоћете да у својој генерацији будете међу најбољима. Мени, који сам био капитен клубова и репрезентације, и при том завршио факултет на Београдском универзитету, чак и данас долазе људи који тврде да спорт и образовање није могуће ускладити. По томе је ватерполо другачији и зато дуго траје. У најбољим клубовима тренер прати не само како се дечаци играчки развијају, већ и каквог су карактера и какви су ђаци. Ако нису на потребном нивоу, одлазе у мање клубове. Остају само најбољи.

ТВРДОГЛАВОСТ КАО ВРЛИНА

Карактерологија шампиона – много рада, одрицања, неоспоран таленат, велика воља...
– Тврдоглавост се углавном не помиње, али је изузетно важан фактор у стварању шампиона. Када погледате скенер најбољих спортиста, сигурно ћете уочити да су били тврдоглави, јер истрајати у својој намери, ако нисте упорни, није могуће. Наравно, без великог рада сулудо је причати о врхунским резултатима. Морате да имате истрајност, жељу и спремност да се жртвујете и радите много више него што други и помисле. У репрезентативном ватерполу и данас имате по седам сати тренирања, а можда сат мање у клупском. Такав ритам тренинга немате у другим спортовима на дневном нивоу. Зато је истрајност од пресудног значаја, та жеља да се савладају сви тешки моменти. Гледао сам играче који су на тренинзима трпели мучнину од напора, али су се враћали и још јаче радили. Колико год да вам је лоше, морате имати циљ и од њега најбољи никада не одустају.
Јесу ли ти циљеви задржали значај какав су некада имали?
– Можемо причати о томе да ли су се циљеви и мерила урушили у последњих десетак година. Живимо у таквом времену и знамо колико медији кроје слику квалитета, колико је општи систем вредности међу људима урушен. Не само код нас, већ и у читавом свету. Себи сам као највећи задатак на месту министра поставио циљ да вратимо поверење, првенствено младих људи, и натерамо их да промене однос према реалном вредновању ствари у Србији. Слични поступци су неопходни и у спорту. Он не може дуго опстати изолован, такав какав јесте, али се још увек добро брани.
Сазревања и преиспитивања.
– Свако дете преиспитује своје жеље. И мени се то догађало, нарочито када сам, уз редовно школовање, два пута дневно са Чукаричке падине сат времена путовао на Бањицу, на тренинг који траје три или четири сата. Правило је било да ујутро излазим пре седам, а после свих обавеза кући се вратим нешто пре поноћи. Деца су сурово искрена и не могу да сакрију осећања и намере, па у таквим ситуацијама многи проналазе лакши пут у нечем другом. Ја сам кроз своје сазревање покушао да се опробам и у другим стварима, од музике до учења језика, и онда сам схватио да тиме више задовољавам неког другог него самог себе. Данас је веома тешко, поред толико расположивих могућности за младог човека, да га усредсредите на спорт. Тим пре што млад човек добро зна шта неће, а не зна шта хоће.

СПОРТ КАО УТОЧИШТЕ И ПОКРЕТАЧ

Да ли то родитеље доводи пред утолико тежи изазов?
– Родитељи су стубови идеала које дете поставља само себи, а ја баш њима дугујем захвалност за истрајност и резултате које сам постигао. Без правилног вођења и онога што потиче из куће, немогуће је достићи идеале. Нажалост, данас се изгубио значај породице, јер због начина на који живимо немамо времена да се бавимо ни нама самима, а потом ни блиским људима. Зато и постајемо демографски стара нација, деца су нам углавном препуштена сама себи, све више су гојазна, а проценат деформитета међу њима је више него забрињавајући. Међутим, мало ко од родитеља о томе жели да говори, нити би нешто променио, пре других. То је показатељ колико не водимо рачуна о себи. Данас је много већи изазов бити родитељ и извести дете на прави пут, него што је некада било. Сада нерадо пуштају децу да се сама играју испред зграде, нестало је дечије граје, терени за игру су опустели. Лакше је детету дати видео игрицу да мирује, него мислити шта му се догађа ако изађе напоље.
Спорт у том погледу може много да помогне.
– Родитељи морају да мотивишу децу. Последњи успеси су права прилика да се заинтересују за спорт и за оно позитивно што он доноси. То је уточиште за све који желе да здраво живе и даје нешто што нико други не може, ако то нисте стекли у породици – васпитање и културу. Наиме, временом тренер постаје и васпитач, клуб израста у својеврсну породицу. Ако у спорту или у породици не стекнете исправне животне ставове, онда је промашај сасвим известан и можда безнадежан. Човек мора да добије прилику да бира да би могао да се одлучи за праве ствари. Када погледате таблоидизацију Србије и шта све нуде медији, јасно вам је да данас не можемо да бирамо између позитивних и негативних ствари, јер је првих врло мало. А управо је стварање идеала и позитивних примера начин да олакшамо деци. У том погледу су спортисти веома корисни, јер служе као позитиван пример и достижан циљ. Никада нећу заборавити садашњег селектора Дејана Савића, који је својевремено чак и средом, када први тим није имао тренинге, долазио на базен и сам тренирао. Моји родитељи су ми на то указивали и истицали као нешто посебно и вредно. То буди жељу и инат у дечацима да постану и они неко сличан. Неопходно је да дете у периоду узрастања има идола и некога са киме ће се поистоветити, да би кренуо за тим примером, а потом поставио своје.

ИЗ ОВОГА ИЗАЋИ БОЉИ И ЈАЧИ

То се намеће као генерацијски проблем?
– Када су ме пријатељи питали шта очекујем од свог министарског мандата, рекао сам да желим да помогнем спорту, да ватерполо добије свој национални центар и, нарочито, да подигнемо музеј спорта. У то сам спреман да уложим себе и не само као министар, јер Србија то мора да има, као сведочанство сјајних домета и признање онима који су себе уложили у уздизање једне здраве нације. Прављење позитивног амбијента кроз позитивне ликове је нешто што се изгубило, а тешко га је преко ноћи вратити. Толико дуго се урушавао систем, да су критеријуми пали врло ниско. Не можемо преко ноћи вратити децу на терене и натерати их да поштују и чувају оно што је заједничка вредност. Коначно, ми старији смо ти који им углавном дајемо лоше примере, од личне хигијене, до општег односа према себи и околини. Поштовање и разумевање нашег идентитета се изопачило, јер смо сведоци тога да се величају негативне ствари и сумњиви идоли. Тежак је период и најлакше је рећи не, не могу, не желим. Најлакше је не одвојити мало свог слободног времена за оне који то највише очекују и много им значи.
Шта учинити, како покренути праве промене?
– Често се поставља питање да ли је један савез добио довољно пара, или једна омладинска организација? Међутим, обавеза државе јесте у томе да провери јесу ли средства дошла до правих корисника. Када погледате систем функционисања омладинских организација, видите да је то непрекидни низ „едукација”. Доста више са тиме! Да видимо може ли нешто конкретно да се уради. Морамо да поставимо контролну тачку: ако је неко едукован, да видимо за шта и шта смо тиме добили. Који су циљеви постављени, а шта је остварено? Још увек има људи који сматрају да је радити у спорту привилегија, али не и одговорност. Они би седели на својим местима годинама и пуштали да време пролази. На све су спремни, само не да се мењају. Веома је важна енергија људи који воде спорт, од тренера, до челника савеза. Нажалост, ми још увек у многим сферама немамо културу рада и прави однос према послу и то треба да се мења, од појединца до друштва. Битно је пронаћи систем да се директно дође до спортиста којима треба подршка и сетити их се када још нису потпуно стасали. Стипендије и награде које им се дају показују да друштво на њих озбиљно рачуна, а они то, у великом броју, враћају добрим резултатима. Уосталом, зар то не показују атлетичари, кајакаши, стрелци и многи други.

***
Позлата
Вања Удовичић (Београд, 1982) дипломирао је на Факултету организационих наука Београдског универзитета. За репрезентацију Србије у ватерполу, чији је и капитен био, одиграо је 284 утакмице и постигао 330 голова. Вишеструки је освајач највиших одличја на Светском и Европском првенству, у Светској лиги и на Међународним играма. Играо је за „Партизан”, „Јадран”, „Посилипо”, „Про Реко”, „Младост” и „Раднички”. И званично најбољи ватерполиста света 2010. Министар омладине и спорта у Влади Србије је од 2013. године.

***
Тренирање за министра
– Мислим да је лакше било ићи на тренинге, па макар трајали осам сати, него бити министар. На овој позицији је одговорност много већа, али сам ја добио прилику да урадим нешто и нисам је пропустио. Сада сам у могућности да са вишег нивоа помогнем спорту и младима. Морам признати да ми је и у томе спорт много помогао. Неке основе које ми данас користе, стекао сам у њему. Није ме научио двосмислености, превртљивости, јер не можете успети ако сте такви. Осим тога, у спорту се брзо виде резултати озбиљног рада, а овде ефекти уложеног труда долазе до изражаја много спорије, што ставља на испит моје стрпљење. Зато сам се тако здушно посветио изградњи спортске инфраструктуре, јер је то видљиво и остаће после нас.

***
Поремећај и решења
– Као народ, жељни смо прилике да заиста бирамо, да добијемо бар још једну могућност поред баре у којој смо сви заједно. А све се врти око истог: да бисмо направили позитивне примере, морамо да кренемо од сопственог дома. Суштинско што носимо у себи је оно што нам даје породица. Можемо ширити теорије, али кључ је у раду на тим основама. Као друштво имамо проблем са погрешним системом вредности, колико се год трудили да то замаскирамо. Тако смо и дошли до тога да је банална еротичност постала ствар атракције, а четврто место на светским првенствима проглашавамо неуспехом. Спорт је прави пример како из свега тога изаћи бољи и јачи. Не прашта слабости које се понављају, већ показује како да их савладаш.